Долнолужишки език

(in Bulgarian)

A a, B b, C c, Č č, Ć ć, D d, E e, Ě ě, F f, G g, Ch ch, I i, J j, K k, L l, Ł ł, M m, N n, Ń ń, O o, P p, Q q, R r, Ŕ ŕ, S s, Š š, T t, U u, V v, W w, X x, Y y, Z z, Ž ž, Ź ź

    На долнолужишки днес говорят по-малко от 20 хиляди лужичани в северната част на Лужица (Долна Лужица) в околностите на гр. Котбус

(длуж. Chośebuz) в Германия. Вследствие на политическото откъсване на тази област от останалата част на Лужица през XVII  и XVIII век тук постепенно се формира отделен книжовен език. Условията за неговото развитие са били много тежки, тъй като Прусия, чиято част е Долна Лужица, води открита асимилационна политика. Големи заслуги в обогатяването и нормирането на долнолужишкия книжовен език има поетът Мато Косик (1853 - 1940). Днес книжовната долнолужишка норма има много ограничено влияние и на практика в говоримата реч рядко се спазва. Тук са налице много повече германизми, отколкото в книжовния горнолужишки език. Значително по-слабо в сравнение с горнолужишкия език е и практическото приложение на долнолужишкия, тъй като много хора го знаят вече само пасивно.

    Съвременно състояние. Долнолужишкият език спада към т. нар. консонантни езици. Фонологичната му система се характеризира с богат консонантизъм и сравнително беден вокализъм. Това отчасти се дължи на отсъствието на фонологичен квантитет. Налице са седем вокални фонеми: /i/, /ě/, /e/, /a/, /o/, /ó/, /u/. Специфично лужишкият гласен /ě/ е с ограничена дистрибуция: той се появява само след меки съгласни и никога в началото на думата. Произнася се като среден звук между [i] и [e]. Срв. nikak - někak, nichten - něchten, jedła (ела) - jědła (яла).

    Вторият специфично лужишки гласен е [ó]. Произнася се само в ударена сричка след твърдите лабиали ([b], [p], [m], [w]), но не и след етимологичното [ł] и веларите ([g], [k], [ch]) и пред лабиали и велари, напр.: bójaś se, pólo, mój, wóraś, góra, kóń, chóry, но kłos, młośiś, młody; /ó/ се редува с /o/, напр.: kóń - na konju, kóńcyś - dokońcyś. Фонемата /i/ има два основни варианта: [i], който се реализира след меки съгласни и по-заден [y], който е налице след твърди съгласни, напр.: mi - my, biś < *biti, byś < *byti.

    За дистрибуцията на долнолужишките гласни е характерно, че две гласни не се произнасят непосредствено една след друга освен в някои чужди думи, напр.: oaza, meteor. По принцип те не могат също да стоят в начално положение, с изключение на някои съюзи, междуметия, чуждици и малък брой други думи, напр.: a, abo, ako, až, och, ej, Azija. Това се дължи на появата на консонантна протеза, обикновено [w] и по-рядко [h] и [j] (за диалектите е характерно преди всичко [h]), напр.: Hadam (Адам), Hejba (Ева), Handroš (Андрей), hyś (г. луж. hić), wo, woko, wucho, wogeń, janźel, jenźelski, jerjeł.

    Вокалите [a], [e], [o], [u] могат да стоят както след твърди, така и след меки консонанти; [ó] и [y] - само след твърди, а [ě] и [i] - след меки.

    В долнолужишкия книжовен език се различават 33 консонантни фонеми.

Фонемите /č/ и /ć/ имат много слаба фреквентност в резултат на две стари долнолужишки фонетични промени: č > c, ć > ś, напр.: cas < *časъ,

cakam < čakam, śele < ćele < *telę, śichy < ćichy < *tichъ.

    Фонемата /č/ се среща днес в компаративната форма на прилагателните имена на -ki и съответните наречия, когато пред -ki има сибилант, напр.: lažki - lažčejšy, lažko - lažčej и в други думи, образувани от основа на сибилант и [k], напр.: Lipsčanski, Lipsčanaŕ, в прилагателните с окончание на -učki, напр.: małučki, в думата česki, Česka и в някои чужди думи, напр.: čaj, kawč, skeč. Като [č] се произнася също така /tš/, напр.: tšach, tšawa, tšuba, bratš, wutšoba. Фонемата /ć/ се появява главно след сибиланти. Съответстват и две графеми: ć и tś, напр.: gosć, hyšći, pojźćo, sćerpny,  с изключение на думата źowćo. /Tś/ освен след сибиланти се появява в няколко и в друга позиция, напр.: stśěcha, stělba, stśigaŕ, tśi, tśeśi, tśěsć, bratśik.

    Много характерна за долнолужишкия език е фонемата /w/  - застъпник на старите съгласни [w] и [ł], напр.: woda, nowy, Łužyca, był. Доста високата фреквентност на тази фонема се дължи и на факта, че /w/ изпълнява също функцията на протеза, напр.: woko, wucho. Фреквентността се намалява във връзка с опростяването на такива групи като wł-, wl-, wr-, wš-, wz-, напр.: włos -[wos], wliw - [liw], wrota - [rota], wšo - [šo], wześ - [ześ], а също изчезването на [w] < [ł] след съгласни във формите на минало време и пред съгласни в някои лексеми, напр.: njasł - [ńas], łžyca - [žyca].

    За разлика от билабиалното /w/  фонемата  /v/ се среща почти винаги в думи от чужд произход, както и /f/, напр.: aktiwny - akti[v]ny, wolejbal - [v]olejbal, fabrika, forma.

    Фонемата /h/ има ограничена дистрибуция. Тя се появява само в начално положение пред гласен, напр.: Hadam, Hejba, how, hupa, hyś. Изключение правят само някои чуждици и междуметия, напр.: alkohol, oho!

    Ударението в долнолужишкия език е динамично. Ударените срички се произнасят с по-голям интензитет и  малко по-дълго от неударените. Освен това те се характеризират с по-висок тон в сравнение със сричките извън ударение. Разликата между ударените и неударените гласни, общо взето, е малка, като нямат място никакви редукции. Долнолужишкият език има постоянно ударение - то пада почти винаги на първата сричка, напр.: 'Łužyca, 'Chośebuz, 'wupokazanje. Ударени са по принцип едносрични предлози в съчетание с едносрични или двусрични имена, напр.: 'do města, 'na dworje, 'we jsy. Изключение прави предлогът pla:  pla 'šule. Някои думи от чужд произход, като съществителните на -ita, -cija и глаголите на -ěrowaś, -owaś, имат ударение на третата сричка, напр.: organizacija, uniwersita, policija, gratulowaś, demonstrowaś, bazěrowaś. Характерно за долнолужишкия език е наличието на доста силно допълнително ударение, което пада върху предпоследната сричка, напр.: spěwajucy, doprědkarski, Domowina. В сложните думи се запазва ударението на отделните думи, които ги образуват, като ударението на първата дума е главно, напр.: dolnoserbski.

    В долнолужишкия език срички могат да образуват само гласните, напр.: no-wo-na-ro-źo-ny. Сричките почти винаги започват със съгласен, което е постигнато с помощта на консонантни протези, срв. woko, hyś, janźel. Отворените срички се срещат значително по-често от затворените. На практика броят на натрупаните консонанти в сричката не превишава три. При съчетанията от три съгласни почти винаги поне един от тях е сонорен, напр.: skj-,spl-,smr-, zgj-, zgn-, zgw-, škŕ- и други.

   Долнолужишкият език използва латинската графика. За графичното представяне на липсващи в долнолужишкия език звукове се използват буквени съчетания и диакритични знаци: ch, dz, dź, dž, bj, pj, mj, wj, nj, rj, ł, č, š, ž, ń, ŕ, ć, ś, ź. Графичната система на долнолужишкия език е повлияна от графичните системи на чешкия и полския език.

    Долнолужишкият правопис е морфологично-исторически и отчасти фонетичен. Той не отразява например асимилацията по звучност, опростяванията на някои консонантни съчетания, изравняването на [ł] с [w] и други фонетични промени, напр.: pšosba - [pšozba], śěžki - [śěški], wliw - [liw], njasł - [ńas], Łužyca - [wužyca], tśi - [ći]. В правописа намира отражение опростяването на двойните съгласни във формите на сравнителна и превъзходна степен, напр.: (nej)blišy < (nej)bliššy. При определянето на долнолужишките правописни норми се взема предвид горнолужишката практика. Стремежът е да се постигне максимално единство в двата правописа, което понякога довежда до отдалечаване на правописа от изговора, срв. напр. начина за писане на меки съгласни пред гласни - с диакритичен знак преди реформата от 1952 г. и с /j/ - след това; начина за писане на протези - с /h-/ преди реформата и с /w-/ след нея, напр.: hugotowaś - wugotowaś.

    Долнолужишката морфологична система се характеризира с много добре развита флексия както при имената, така и при глаголите. Добре е запазено двойствено число, все още се пазят и синтетичните минали времена, поне в книжовната форма на езика, а също така и супин. Наблюдава се влияние на немската граматична система при някои категории, а също така и влияние на горнолужишката норма.

    За съществителното име са характерни три граматични категории: род, число и падеж. Подобно на горнолужишкия език може да се говори и за наченки на  категорията определеност/неопределеност, която в книжовната форма на езика намира формален израз в членуване на субстантивирани прилагателни, напр.: Jano ten pilny ma wuspěch. To dobre wot togo špatnego źěliś. Членуването е много по-често в говоримата реч и в диалектите. Характерно за личните съществителни имена от мъжки род е, че акузатив е равен на генитив в единствено и в двойствено число винаги, а  в множествено число след числителни и личните местоимения my, wy, напр.: Mamy nowego direktora, kocora…; noweju direktorowu, kocorowu…; nowe direktory, но tśoch nowych direktorow, kocorow…Wołaju nas direktorow, kocorow. Трябва да се отбележи, че се наблюдават наченки и на мъжколичен род. За това говорят случаите на употреба на акуз.= ген. в мн. ч. без споменатите ограничения, винаги при съществителни за лица, както и наличие на някои мъжколични окончания в номинатив множествено число. Тази тенденция се засилва допълнително в писмената форма на езика от силното горнолужишко влияние.

   Категорията число се състои от три грамеми: единствено, двойствено и множествено: nan - nana - nany. Дуалът е добре запазен. В говоримата реч дуалните форми могат да се заместват само в случай, че означават чифтни предмети (части на облеклото, части на тялото): Moje crjeje su mazane, вм. Mojej crjeja stej mazanej.

    Категорията падеж се състои от шест грамеми. Отсъства вокатив, като имената се поставят в номинатив.

    Прилагателните имена притежават категориите род, число, падеж и степенуване. Превъзходната степен се образува чрез добавяне на частицата nej- пред формите на сравнителна степен.

    Местоименията и техните склонения не излизат от рамките на местоименията в западнославянската езикова група.

    Числителните различават мъжколичен и предметен род (както в горнолужишки и полски език).

    Характерни за глагола са следните категории: вид, залог, наклонение, време, лице, число и за някои форми - род. На някои нелични форми (причастия, отглаголно съществително) е присъща и категорията падеж. Във връзка с късното нормиране на книжовния език в него са намерили отражение някои нови явления, като промяна в структурата на среженията, целяща възможно най-голяма унификация и намаляване броя на редуванията, липса на специални деепричастни форми и други. От архаизмите, поддържани изкуствено в езика, на първо място трябва да се споменат претеритът и плусквамперфектът, които вече нямат приложение в говоримата реч и диалектите. Имперфект и аорист представляват едно просто време, в което се налагат окончанията на имперфект (влияние на немския език). Немско влияние се наблюдава и при особения вид сложно бъдеще време от свършени глаголи: budu wuknyś. За разлика от тях напълно жива е все още употребата на супина. Инфинитивът завършва на -ś и -ć < *-ti, -c < *-kti, *-gti: kupowaś, paliś, wiźeś, njasć, lězć, kwisć, kłasć, pjac, moc, wlac.

    Характерна за долнолужишкия език е задължителната употреба след глаголите за движение на позиционния вариант на инфинитива - супина. Той се образува от инфинитива чрез заместване на инфинитивния завършек с -t, напр.: wuknuś - wuknut, spaś - spat, njasć - njast, woblac - woblact. Примери: Pojź  k nam wuknut! Źomej spat. Won źo drjewo rubat. Won jěźo se kupat.

    Основната лексика и в двата лужишки езика е общославянска по произход (предимно западнославянска) с множество заемки от немски език.

    Ще приведем примери за отделните части на речта.

1. Съществително име: źurja, wrota, Błota, klešće, nožyce, bryle, fidle, grabje, droždźeje, stawizny, prozniny, kamjeny, gody, jatšy, widlički, swětki, wiki, žni, nan, law, Myto, dub, słowo, žona, wěc, kosć, šula, śeśko, woko, wucho, źeń, klěb, doba, głowa, woda, gnězdo, droga, rozga, mězga, ławka, mucha, wrobel, wugel, baseń, wogeń, kośeł, weš, marchwej, kšej, kozoł, wosoł, posoł, wopor, błazan, pjas, wjas, śpa, gra, maś, śele, źěśe, płomje, mě, starki, źěłarbny, žeńska, Němska, Polska и други.

2. Прилагателно име: dobry, stsry, niski, běły, bosy, chory, drjewjany, słomjany, swinjecy, chośebuski, fajn, rad, sćicha, změrom, zyma, śma, škoda, mały, tuni, znaty, skrotka, skratkim, zlažkim, zlažka, dichtich, richtich, glědajucy, gromadu, kšajźu, podermo, słaby, mudry, wjasoły, gjardy, kšuty, wotšy, zły, gładki, drogi, suchy, gorucy, cuzy, nowy, śichy, krptki, šyroki, dłymoki, daloki, śańki, wusoki, niski, bliski, śěžki, śěšy, dobry, wjeliki, dłujki, mocny, śopły, cysty, głupy, lěni и други.

3. Числително име: jaden, jadno, jadna, dwa, dwě, tśi, styri, pěś, šesć, sedym, wosym, źewjeś, źaseś, jadnasćo, dwanasćo, tśinasćo, styrnasćo, pěśnasćo, šesnasćo, sedymnasćo, wosymnasćo, źewjeśnasćo, dwaźasća, jadenadwaźasća, dwaadwaźasća, tśiźasća, styrźasća, pěśźaset, šesćźaset, sedymźaset, wosymźaset, źewjeśźaset, sto (hundert), sto a jaden, sto a źaseś, sto a jadenadwaźasća, tysac (towzynt), połsta, poł hunderta, połtera и други.

4. Местоимение: ja, mej, my, ty, wej, wy, won, wono, wona, wonej, woni, sebje, se, mojogodla, twojogodla, našogodla, wašogodla, moj, twoj, naš, waš, swoj, jogo, jeje, jich, chto (kogo, komu, kogo, z kim, wo kim), co (cogo, comu, co, z cym, wo com), ceji, ceja, kaki, kotary, kak, wjrlr, kak wjelr, wotkul, źo, dokul, ga, gdy, cogodla, chtoga, coga, kakga, źoga, wotkulga, chtož, kotaryž, což, kakiž, źož, chtožkuli, cožkuli, cejiž, cejižkuli, kenž, wjelež, nicht(en), nic, niceji, niźi, nigda, nigdy, nikul, žeden, žedna, žedno, něcht(en), něco, někotary, něceji, někaki, někak, něga, něchtenžkuli, casy, cesto, pśecesto, dosć, toś, ten, tam ten, wony, tamny, tam, tencas, tegdy, taki, ta, to, teliki, telik, teličko, tud, tuder, tudy, wottud, dotud, sem, how, něnto, potom, togodla, wšykno, wšo, wšen, wšyken, wša, wšykna, wšo, wšykno, wobej, ceły, ceło, kuždy, kuždycki, wšuźi, pśecej, samy, sama, same и други.

5. Глагол: byś (som, sy, jo, smej, stej, stej, smy, sćo, su), měś, daś, krydnuś, dostaś, wordowaś, musaś, dejaś, njetrjebaś, moc, kśěś, směś, chopiś, chapjaś, zachopiś, pśestaś, wopśestaś, kupowaś, wuknuś, znaś, laś, seś, směś, piś, šyś, cuś, modrjeś, tajaś, pisaś, sypaś, braś, njasć, kłasć, rosć, pjac, paliś, licyś, lažaś, spaś, wiźeś, muceś, lětaś, gojś, stojaś,pisaś, kazaś, płakaś, dostaś, mlaś, łdgaś, wześ, pśijmjeś, wumrěś, woněmjeś, wosłabjeś, woslěpjeś, schorjeś, kšajaś, łajaś, woraś, gnaś, žraś, praś, słyšaś, wisaś, mjelcaś, běžaś, boleś, źěłaś, dawaś, pytaś, chowaś, dojś, wěźeś, jěsć, kśěś, jěś, hyś и други.

6. Наречие: prědku, cora, dołojce, dołojkach, gorjejce, gorjejkach, nutśi, nutśikach, wence, wenkach, slězy, wesrjejź, srjejźi, doma, poromje, sporomje, posporomje, napłošeń, naspodku, spozy, zwjercha, zboka, zbokom, podla, dołoj, gorjej, nutś, wen, doprědka, naslědk, slědk, zdala, znazdala, zdaloka, zbliska, zesrjejźa, zeslědka, wotslědka, zespodka, wotspodka, wotprědka, wotlěwa, źěnsa, witśe, pśezwitśe, cora, pśedcora, pśedcorajšym, lětosa, łoni, pśedłoni, wodnjo, połdnjo, wjacir, na wjacor, pod wjacir, njeźelu, ponjeźele, wałtoru, zajtša, dopołdnja, wotpołdnja и други.

7. Предлог: bźez(e), dla, do, k(u), mjazy, na, nad(e), pla, po, pod, pśe, pśed, pśeśiwo, pśez, pśi, w, wo, wob, wot, wu, z, za, blisko, dalej, nižej, wušej, město, mimo, napłošeń, napśeśiwo, njedaloko, podla, prědk, prězy, slězy, spomorje, pomorje, spozy, srjejź, wesrjejź, wokoło, zboka, zwenka и други.

8. Съюз: a, abo, ale, mjaztym, až, bźeze togo až, mimo togo až, tak až, šym, śim, daniž - daniž, pak - pak, lěc - lěc, tola, ako, aby, dokulaž, gaby, gaž by и други.

9. Частица: ako se zda, božko, daniž, daś, ga, howacej, hyšći, jano, lěbda, na gluku, popšawem, rowno, samo, skerjej, snaź, tola, weto, wěsće, wšak, zawěrno, zawěsće, za zdaśim, źe, -ž, -žkuli, -li, ni-, ně- и други.

10. Междуметие: aw, njetłoc, tak, catr niźi, ach mojej, hejsa, huntšo, tśip, hajta, ćwo, brrr, mika и други.

 Исторически промени. За някои исторически промени споменахме в частта за горнолужишкия език. Тук ще разгледаме още някои характерни долнолужишки фонетични явления.

1. Праславянската голяма носовка се развива в долнолужишкия език като

*ç > u: *dçbъ > длуж. dub, *rçka > длуж. ruka, *mçdrъ > длуж. mudry.

2. Праславянската малка носовка се развива в долнолужишкия език като

*ę > ě [i] (je) /под ударение/, e (неударено след консонантите c, z, s, š, ž):

*jędro > длуж. jědro, *męso > длуж. měso (глуж. mjaso), *měsęcь > длуж. mjasec, *ględati > длуж. glědaś (глуж. hladać), *gręda > длуж. grěda (глуж. hrjada), *językъ > длуж. jězyk (глуж. jazyk), *pętъjь > длуж. pěty (глуж. pjaty)

3. Праславянската ятова гласна се развива в долнолужишкия език като

*ě > ě: *bělъ > длуж. běły, běliś.

4. Гласният /e/ се преглася в /a, o/: wjacor, pjakło, śćažka, morjo, cholowa, śopły.

5. Праславянският сричкотворен *r > er, ar: śmjerś, humarły, sarna, carny.

6. Праславянският сричкотворен *l > длуж. łu (глуж. oł): *stlpъ > длуж. słup (глуж. stołp), *tlstъ > длуж. tłusty (глуж. tołsty), *dlgъ > длуж. dług (глуж. dołh).

7. Праславянските ерове в силна позиция *ь, *ъ > e: *dьnь > длуж. źeń; pjeńk

8. Меките съгласни t’, d’ > длуж. ś, ź (глуж. ć, dź): *tichъ > длуж. śichy, *teplъ > длуж. śopły, *temъnъ > длуж. śamny, *teta > длуж. śotka (срв. пол. ciocia, рус. тëтя, брус. цëця), *dělo > длуж. źěło, *dьnь > длуж. źeń (срв. пол. dzień, глуж. dźeń, брус. дзень), *dětę > длуж. źěśe

(глуж. dźěćo), *dělati > длуж. źěłaś (глуж. dźěłać). След съгласните /s, z/ и в долнолужишкия език развоят спира на етап /ć, dź/: длуж. kosć, pozdźej.

9. Праславянските групи *tj, *dj > c, z: *světja > длуж. swěca, *nçdja > длуж. nuza, *medja > длуж. mjaza.

10. Праславянският палатален съгласен *č > c: *člověkъ > длуж. cłowjеk, *čistъ > длуж. cysty, *večerъ > длуж. wjacor, *časъ > длуж. cas (глуж. čas), *činiti > длуж. cyniś (глуж. činić), *čelo > длуж. coło (глуж. čoło), *učiti > длуж. wucyś (глуж. wučić). Това явление е подобно на полското (диалектно) мазурене (смесване на редиците č, ž, š и c, z, s), но в долнолужишкия език е засегнало само *č (> c). Идентично неразличаване на /č/ и /c/ (цокане) е характерно и за някои северноруски говори (от XII век).

11. Праславянските групи *tort, *tolt, *tert, *telt > trot, tlot, tret, tlet:

*porchъ > длуж. proch, *korva > длуж. krowa, *moldъ > длуж. młody.

11. Праславянският съгласен *r (след p, t, k) > š: длуж. tšawa, длуж. pšawo.

12. Праславянският съгласен *g > g: *noga > длуж. noga, *gora > длуж. gora, *bogъ > длуж. bog, *golva > длуж. głowa (глуж. hłowa)

13. В долнолужишкия език промяната pr, tr, kr > pš, tš, kš е по-разпространена от горнолужишкия език и е обхванала тези групи не само пред предни гласни: *pravъ > длуж. pšawy, *sestra > длуж. sotša,

 *krъvь > длуж. kšej, *trçba > длуж. tšuba.

*За повече подробности виж: Werner (1996), Гешев и кол. (2000), Ермакова (1979), Исследования по серболужицким языкам (1970), Кондрашов (1962), Lehr-Spławinski (1954), Лужицькi серби (1997), Селимски (1985), Serbšćina (1998), Славянски езици. Граматични очерци (1994), Славянски езици (1978), Славянские языки (1977), Супрун (1989), Трофимович (1970).

Mały princ a luźe

    Won njejo był wjele wětšy ako ruka goleśa, a won jo rad spał na śamnocerwjenych listach rože. Wšykne jogo drastwy su byli zelene. Swětłozelene ako tormy jogo małego groda z tšawy, abo  śamnozelene, ako listy wjelickich kerjaškow rožow, kotarež su wotgranicowali jogo kraj wot swěta luźi. Mały princ jo se wě był teke wjelgin bogaty. W jogo groźe su se kopili lody, nopy a kruže, kotarež su byli napołnjone z drogimi parlami, złotakami a diamantami. Ale princ njejo był glucny ze swojim bogatstwom.

        Toś jo won šeł jadnogo dnja k Talla-Pippoju, guslowarjoju dwora, a jo gronił:

“Talla-Pipp, daj mě guslowarsku srědnosć, aby mogał wiźeś swět luźi!”

“Žeden problem!” jo wotegronił Talla-Pipp, ten stary guslowaŕ z běłeju brodu a dłujkim, końcatym kłobykom, a jo dał princoju głažkany talaŕ.

“Tilli-Papp a Talla-Pipp, talaŕ, pokaž mě swět luźi!”

 “Ně, ně”, jo wołał mały princ. “Ja cu swět luźi ze swojima wocyma wiźeś!”

“Ow, princ, to wy njesmějośo! Luźe by was rozteptali. Wy sćo wo wjele wjele mjeńšy ako woni!” jo starosnje pśispomnjeł guslowaŕ.

    Mały princ pak jo wostał pśi swojom žycenju, a toś jo dał jomu guslowaŕ złoty list rože. “Tśi raze možośo, moj princ, do swěta luźi leśeś a tam kuždy raz tśi goźiny wostaś. Ale pśi tom wostanjośo taki małki, ako něnto sćo. Gaž cośo drogowaś, wzejśo rožowy list zeger dwanasćich do wobeju rukowu a grońśo mojo mě “Talla-Pipp”!”

   Južo pśiducy źeń jo wopytał mały princ wucynk złotego lista.

    Ako jo won tśi goźiny pozdźej zasej se wrośił, su wisali jogo drastwy w lapkach na njom. Toś jo pšašał Talla-Pipp:

“Moj princ, co jo se stało? Wy žałosnje wuglědajośo!”

   “Źiśi luźi su mě gonili pśez tšawu a pěsk. Woni su gronili, až som tšašny luź z Marsa.”

    Na drugi źeń wokoło połdnja jo wzeł ten mały princ znowego list do rukowu a jo gronił guslowarske słowo “Talla-Pipp”! Gaž jo zasej po dokradnje tśich goźinach do groda se wrośił, jo won wuglědał hyšći žałosnjej, ako źeń do togo.

    Wšuźi na njom su lipali kuse gliny, a jogo crjeje su byli skońcowane, jogo włose su byli pśezjadno, a drastwy su dospołnje felowali.

    “Moj princ, co jo se stało?” jo wołał guslowaŕ wulěknjony.

    A mały princ jo wotegronił:

“Źiśi luźi su mě pśegonjowali a su mě gonili pśez drogi a gaski wjelikego města. Woni su měnili, až som zwenkazemski.

    Tśeśi źeń połdnjo jo leśeł mały princ zasej do swěta luźi. Po tśich goźinach jo se zasej wrośił do tronowego zala. Tenraz pak jo wuglědał akuratnje tak ako do swojogo jězda. Włose su byli porědnje cesane. Drastwy su sejźeli perfektnje a su byli bźez flakow. Nic njejo na njegluku abo žałosć pokazało.

    “Moj princ, co jo se stało?” jo pšašał guslowaŕ Talla-Pipp. “Wy ga wuglědajośo akuratnje tak ako pśed wašym jězdom do swěta luźi.

    Kaki źiw! Wopšawdu, źiw…! Cośo snaź hyšći raz…!

    “Ně”, jo gronił mały princ.

    “Ja něnto wěm, až dajo teke dobrych luźi.

     Ja som jich zmakał…”

Kśikarje kultury

                                                        (откъс)

   Jo tych něnto tak wjele mjazy nami, až musymy dostaś skoro tšach, až my smy žywe we wjelikej njekulturje. Oficialny kśikaŕ, kenž dejašo romskego triumfatora stawnje dopominaś, až jo jano cłowjek, kenž zasej wumrějo, won musašo to cyniś, dokulaž grozašo tšach, až pśez pśibogowe pocesćowanje, kotarež posćiwachu triumfujucemu, ten by lažko mogał mysliś, až słuša k njesmjertnym. Gaž jo potakem trěbne, až sebje teliko kśikarjow źaržymy, kenž muse nam wšednje pśiwołaś, až smy prědny, nejlěpjej wotkubłany, nejlěpšy, nejwosebnjejšy, nejwěcej ciwilizowany a pśedewšym nejwětšy (gaž nic samo jadnučki) “kulturny narod na zemi”, tak by mogło za togo, kenž nas dalej njeznajo, skoro zaśišć nastaś, až to - daś na nutśikowne nastajenje, daś na wenkowny wobraz - njekulturu by mogło pokazaś, aby pśedstajenje wo tom skońcnje njedobyło nad našymi tamnymi, wěcej lěbgoźarskimi pśedstajenjami wo nas samych. Daś jo, kaž co. Comy se naźejaś, až jo hynac. Ja cu źěnsa jano na jadnom pśikłaźe pokazaś, kak škodnje se toś te kśikarje kultury wotergi naporowaś mogu…

…Bogu źěk su te case dawno mimo, gaž Němce śamnych pśedcasow po dobyśu serbskego kraja wšykno serbske do klětby scynichu a z kśesćijańsko-germanskeju ekskluziwnosću, kenź by srjejźowěkowemu Wjelikoturkoju wěcej pśistojała, we wjele městach samo na generacije wšykne potomniki togo nadobnego a skodobnego luda, kenž se tak dłujko ze wšeju mocu pśeśiwo nim wobarašo, wot pśipoznaśa byrgarskich pšawow, jo zdźěla samo wot zgromadnego wužywanja cerkwjow wuzamknuchu. Te case su dawno mimo a zabyte, Serby a Nmce su dawno na měrnu wašnju jadna nacija…Jo togodla dwojnje njespšawne a dwojnje njepožedane, wobnowiś spomnjeśe na te stare winikajske napśeśiwnosći pśez take njerědne wusměšowanja, kenž njamogu zraniś, ale weto mocnje pogoršowaś.

                                                                                (J. Surowin)

Lesje-Woda abo wucba mimo płoda

                                                         (откъс)

    Juž dawno nic njeběch zgonił z našogo lubego dolnoserbskego raja. Ale moje myslenja su se pśeto pśecej, teke bźez powěsćow, teke z pyšnego, rědnego kraja, źož něnt bydlim, cesto z pšawym požedanim na bok wobrośili, źož naša Sprjewja ze swojimi žognowanja połnymi wodami jaden zemski raj jo wugotowała a źož napśeśiwo wšyknym winikam, kotarež by juž dawno wšyknomu serbskemu końc gotowaś kśěli, hyšći až do našych dnjow w młogich kšasnych kjarližach a starych štuckach wot wust rědnych serbskich źowćow zně a dalej buźo zněś ta luba, pyšna, rědna, stara serbska rěc ako kšasne derbstwo dobrych a mocnych woścow, na kotarychž kuždy serbski cłowjek - jo, cu groniś, kuždy pšawy bramborski cłowjek by dejał byś tak pšawje gjardy we wutšobje a myslenjach ako na drogu rědkosć, kotaruž my mamy - a druge ludy njamaju…

…Lube bratśi, naše Błota, ten serbski kraj jo taka wolša, a luby serbski lud sam jo taka wolša. Zabij tu jadnu wolšu z tym, až ty rěku, našogo božego žognowanja połnu wodu wot njeje wotśěgnjoš. A zabij tu drugu wolšu z tym, až ty rěc, našu  božego žognowanja połnu lubu maśerinu rěc gromaźe ze serbskim spěwanim a ze serbskimi nałogami wot njeje wotśěgnjoš: Cyń to, a ta jadna a ta druga wolša, naš sebski kraj a naš serbski lid, buźotej stojaś rowno tak tužnej, rowno tak žałosnej, rowno tak njabogej ako ta podrubana abo wobrubana rěcyna wolša. Možoš zasej sajźiś a syś: Włoga, chłodk, płodnosć, žognowanje su pšec! Možoš zasej napowěsaś tu wobrubanu, wuschnjonu wolšu serbskego luda ze wšakimi cuzymi “rědnosćami”,  z falšnymi złośanymi niśami cuzeje, njepšawje rozměteje wucby a cuzych njepśirodnych spěwanjow. Možoš to cyniś. Ale to, což Bog sam běšo wobraźił: ta sobupśiroźona rědnosć, kotaraž kuždego cuzego tak rozwjaselijo, ako by won z razom w jadnom raju se namakał, ta pon buźo pšec. A nikula njamožo zasej pśiś abo zasej pśirosć. Cuza šminka njamožo zasej daś zgubjonej pšawje rožowatej lice…Bog nas zwarnuj!

                                                                                       (J. Surowin)

Zgubjone słyńco

    Jo była zyma. Wšuźi jo lažał dłymoki sněg. Zwěrjeta su se zejšli we wjelikem stanje, źož su se wokoło wognja sednuli a wobradowali, kak mogu nejlěpjej toś tu kšutu zymu pśetraś. Skońcnje su rozsuźili, až kśě zgromadnje na ten źeń cakaś, gaž změjo słyńco zasej dosć mocy, aby roztało sněg a wogrěwało powětš. Ten źeń jo był wěsće južo bliski.

   Ale co jo to było? Jadnogo dnja, gaž su zwěrjeta zajtša wocuśeli, jo było śma - a jo wostało śma. Něchten jo wukšadnuł słyńco. Te nejmjeńše zwěrjetka su chopili se bojaś: “Źo jano jo wostało našo słyńco?”

    Ale mudra njewjericka jo wěźeła wěcej a jo swojim pśijaśelam wulicowała: ”Źěnsa we sni som wiźeła, kak jo mjadwjeź słyńco z njebja śěgnuł a do wjelickego měcha zatkał. Daś pojźomy k njomu a powjesyjomy našo słyńco zasej na njebjo!”

    Wšykne su byli z tym wobjadne. Zwěrjetka su słuchali na mudre słowa małeje njewjericki a su za njeju šli.

    Na wjelikej swětlinje wesrjejź gole jo stojał stan mjadwjeźa, nejmocnjejšego zwěrjeśa cełeje gole. Gaž su zwěrjeta pśichadali, jo mjadwjeź rowno na wjelikem jazorje ryby łojł. A pśed jogo stanom - njebuźośo to wěriś - jo wopšawdu lažał wjelicki měch, a w njom jo było słyńco.

    Toś su zwěrjeta se wumyslili lasć: Mała myška jo dostała nadawk do cołna mjadwjeźa źěrku rypaś, aby se mjadwjeź zalał. Z pomocu kacki jo se to myšce teke poraźiło, ale mjadwjeź jo wuměł derje plěś. W lodzymnej woźe jo pak jano ceło pomałem doprědka pśišeł. W tom casu su zwěrjeta słyńco wulichowali a zasej na njebjo powjesyli, aby zasej za wšyknych swěśiło. Wjadwjeź jo se wjelgin gněwał, až su zwěrjeta nad nim dobyli, dokulaž jo kśěł słyńco jano za sebje měś.

    A skoro na to jo był prědny śopły źeń…

Powědanje wo kobołśiku

    We jsy jo se powědało,až matej Šybarjojc “źowći” kobołśika. Ako som njeźelu dopołdnja casopise roznosował, jo mě teke Franckojc starki wo tom powědał. “Tam dejš pitśku glědaś, gaž staryma žeńskima casopis donjasoš”, jo won mě warnował.

    Pśi tom som zgonił, až běšo kněz Francka raz pla Šybarjojc źěłał a tam w kuchni pod murku źiwne wjelike knigły namakał. Možno, až su to byli take z guslowarskimi gronkami. Samo plona běšo tam raz wiźeł. “Žeńskej matej zawěsće guslowarsku moc”, jo won mě dalej wolicował.

    Z tšachom som na tej dwě žeńskej myslił a som se gronił, až tam žeden casopis njeponjasom.

    Doma som mamje wo tom wulicował. Ale wona jo mě troštowała: ”Gaž se z poswěśoneju wodu wobchropijoš, śi kobołśiki nic njenacynje, ale woni se minu.” Moja maś jo do kobołśikow wěriła. Togodla jo teke pśed zacynjonymi groźinymi źurjami chožyšćo stajiła. “Plon se chožyšća boj”, jo wona měniła. “Toś njepśiźo njegluka do groźi. Zbožo jo šćitane a njeschorjejo.” Teke pla suseda a na drugich dworach som take chožyšća wiźeł.

    Co cyniś? Na kuždy pad som dejał tyma dwěma žeńskima casopis donjasć. Nadawk som měł społniś. Toś som kśěł ku końcoju do doma z kobołsikom hyś…

    W kapsu som flašku z poswěśoneju wodu měł, ako běšo mě to moja maś raźiła. Spłošywy som na dwor stupił. W srjejźi dwora jo było wjelike gnojnišćo, na kotaremž su kokošy drapali. Z wotworjonymi groźinymi źurjami jo glědał woł z wjelikima rogoma. “Lěc jo se kobołśik do woła pśeměnił?”. Som se pšašał. Ale woł jo měrnje na mnjo glědał. Toś som swoju flašku wuśěgnuł a som se z wodu wobchropił. Zmužnje som do doma šeł.

    Ale naraz jo pjas załajał. Zasej som se nabojał, ale skoro jo se pjas zasej změrował.

    Wjaža jo se mě zdała bźez końca. Jo była tšašna śma, a špundowanje jo knykotało - a naraz su se kyrcate źurja wotcynili”

    “Chto tam jo?, jo se žeńskecy głos pšašał.

We jśpě stej za wjelikim kulowatym blidom starej žeńskej sejźiłej - a pod blidom carny kocor. Žeńska ze zmaršćonym cołom jo śamno glědała, a ta druga jo groniła: “Rědnje, až njasoš casopis!”

    Znoj jo mě po kśebjaśe běžał. Njejsom mogł nic groniś. Som se jano po jśpě rozglědował. Tam su byli te stare kamjeny, wo kotarychž jo kněz Francka powědał. Ale pod murku njejsom žedne wjelike knigły wuglědał.

    “Na zasejwiźenje!”, som krotko gronił a som se malsnje minuł.

    Kobołśik žeńskima w nocy samo złotaki do wugnja dujo, pak su luźe we jsy dalej wulicowali: “Casy, zwětšego z wjacorami, won sam do wugnja zajěźo a se pon zasej pśez njen minjo.” Pśi swojich woglědach k Šybarjojc žeńskima pak njejsom nic takego guslowarskego wupytnuł.

    Ale ja som kśěł plona-kobołśika na kuždy pad wiźeś. Togodla som swojej mamje kuždy wjacor gronił, až pojdu hyšći krotko k susedoju a až skoro zasej doma budu.

    Se wě njejsom k susedam šeł, ale k Šybarjojc žywnosći. Zdaloka som wugeń wobglědował. Tak jo to šło ceły tyźeń. Plona ze zeleneju kožu a dłujkim wogonom pak njejsom wuglědał. Teke złotaki njejo nichten do wugnja duł. Nawopak. Casy su z wugnja škricki lětali, tak ako teke z drugich wugenjow we jsy. Ako som jaden źeń zasej raz tam stojał a wugeń wobglědował, jo naraz kněz faraŕ rowno z toś teje žywnosći pśišeł. “Co, kněz faraŕ chojźi ku kobołśikojcom?, som se zaźiwany pšašał.

  Na drugi źeń som se jogo pšašał, lěc se won teju žeńskeju njeboj. Won pak jo se smjał a jo gronił, až cesto z nima wjacerja. “Wonej stej mudrej a wjele cytatej. Matej zajmne knigły. Jeju bratš jo był pšawiznik. Po swojej smjerśi jo jima wšykne swoje knigły pśewostajił”, jo won mě dalej wulicował. “To wo kobołśiku so jano powědanja.”

    To som ned swojej maśeri powědał, ale wona njejo nic na to wotegroniła. Na drugi źeń pak njejo wěcej chožyšćo pśed groźinymi źurjami stojało.

    Ako som njeźelu zasej casopis roznosował, njejsom wěcej tšach pśed Šybarjojc žywnosću měł. Ako som do dwora zastupił, jo pjas ze swojim wogonom wijkotał, wjaža jo se mě zdała swětlejša a źurja njejsu wěcej kyrcali. We jśpě stej sejźiłej pśijaśelnej žeńskej, kenž stej južo na swoj casopis cakałej.

    “Sy luby golc, až nam něnto pśecej casopis njasoš”, stej wonej groniłej, a pśi tom jo mě ta jadna mały pakśik do ruki dała. “How maš wot naju mały dar.”

    Doma som pakśik wupakował. W rukoma som pisane bajkowe knigły źaržał, w kotarychž som teke rědnje molowanego plona-kobołśika wuglědał. To som se dejał smjejkotaś…

Source: Елена Любенова. Помагало по сравнителна граматика на славянските езици. Пловдив, 2001.